MASONI KOJI ČITAJU I MASONI KOJI NE ČITAJU – BESPLATNI OGLAS

Albert G. Meki

Pretpostavljam da ima mnogo više Masona koji ne znaju principe Slobodnog zidarstva nego bilo kojih drugih ljudi kojima se može pripisati isti nivo neznanja sopstvene profesije. Ne postoji sajdžija koji ne zna bar nešto o hronologiji (časovničarstvu), niti postoji kovač koji nije upoznat sa svojstvima usijanog gvožđa. Prelaženjem na više nivoe nauke, mi bi bili izuzetno iznenađeni ukoliko bismo upoznali advokata koji ne poznaje elemente prava ili lekara koji nikad nije pročitao raspravu o patologiji, niti sveštenika koji ne zna ništa o teologiji. Ipak, ništa nije češće od pojave masona koji su u potpunoj tami kada je u pitanju bilo šta što ima veze sa Slobodnim zidarstvom. Oni su neupućeni u njenu istoriju – ne znaju ni da li je to proizvodnja današnjice ili ima poreklo u davnim vremenima. Ne razumeju ezoterično značenje njenih simbola i ceremonija i jedva da uspeju da ih prepoznaju. Ipak, nije ništa češće nego videti da ti članovi Reda poseduju diplome visokog obrazovanja, a nekada su čak i počastvovani visokim stepenima u Redu, prisutni na sastancima Loža mešaju se u procese, aktivno učestvuju u raspravama i uporno zadržavaju heterodoksna mišljenja u suprotnosti sa sudovima braće daleko većeg znanja.

Možemo se zapitati, zašto je to tako? Zašto, samo u Masoneriji, postoji toliko neznanja i pretpostavki? Ako pitam obućara da mi napravi par čizama, on mi kaže da samo krpi obuću i da nije naučio viši nivo njegovog zanata i zatim odbije ponuđeni posao. Ako zatražim od sajdžije da mi napravi glavnu oprugu za moj sat, odgovara mi da to ne može uraditi, da nikada nije naučio da pravi opruge, što je znanje višeg nivoa njegovog zanata, ali ukoliko mu donesem već napravljenu oprugu on će je staviti u moj časovnik, jer to zna da uradi. Ako zatražim od umetnika da mi naslika istorijsku sliku, rećiće mi da je izvan njegovih mogućnosti, da nikada nije učio proračun detalja, već se posvetio slikanju portreta. Da je bio neiskren i drzak, on bi prihvatio moju porudžbinu i umesto slike dao umazano platno.

Samo Mason želi ovakvu skromnost. Previše je sklon mišljenju da ga prijem u bratstvo čini ne samo Masonom, već i učenim Masonom. Prečesto vlada mišljenje da su misteriozne ceremonije kojima se postaje član Reda jedino što je neophodno kako bi ga učinile svesnim njihovih principa. Postoje hrišćanski kultovi koji misle da voda sa krštenja odnosi sve grehe, prošle i buduće. Tako, postoje neki Masoni koji misle da je sam čin inicijacije direktno praćen prilivom svog Masonskog znanja. Ne treba im dalje učenje i istraživanje. Sve što treba da znaju je već primljeno putem inicijativnog procesa.

Veliki broj Masona može da se podeli u tru grupe. Prva se sačinjava od onih koji su aplicirali za prijem u Bratstvo, ne zarad želje za znanjem, već iz motiva koji nisu uvek časni. Takvi ljudi traže prijem ili zbog toga što, po njihovom mišljenju to može pomoći njihovom biznisu ili da unaprede njihove političke izglede ili da na neki drugi način izvuku ličnu korist. Kada ostvare svoj cilj ili ukoliko ga ne ostvare, ovi ljudi postaju ravnodušni i, s vremenom, prestaju da budu članovi. Nema nade za takve masone. To su mrtva stabla koja ne obećavaju plodove. Oni prođu kao potpuno bezvredni i nesposobni da naprave promene.

Druga klasa je sačinjena od ljudi koji su moralni i masonski antipodi ove prve. Oni apliciraju za prijem u Bratstvo podstaknuti, kako ritual zahteva, „pozitivnim mišljenjem o instituciji i želji za znanjem“. Čim se iniciraju, oni u ceremoniji koju su prošli vide filozofsko značenje koje je vredno truda ispitivanja. Oni se posvećuju tom ispitivanju. Oni nabavljaju masonske knjige, čitaju masonske periodične publikacije, i razgovaraju sa dobro obaveštenom braćom. Žele da se upoznaju sa istorijom reda. Istražuju njeno poreklo i razvoj. Istražuju skriveni smisao njenih simbola i stiču ispravna tumačenja. Takvi Masoni su uvek korisni i časni članovi Reda, i često postanu njegova svetla tačka. Njihova svetla rade za prosvećivanje drugih, a oni su zaslužni za uzvišenu poziciju koju je dostigla Institucija. Ovaj članak nije napisan za njih.

Između ove dve klase nalazi se jedna, srednja klasa, ne tako loša kao prva, ali mnogo ispod druge, koja nažalost, čini većinu Bratstva.

Ova treća klasa se sastoji od masona koji su se priključili Društvu sa pozitivnim motivima i sa, pretpostavljam, najboljim namerama. Ali nisu uspeli te namere da sprovedu u delo.

Oni su napravili strašnu grešku. Oni misle da je inicijacija sve što im je potrebno kako bi postali Masoni i da je svako dalje istraživanje i učenje u potpunosti bespotrebno. S toga, nikada nisu pročitali masonske knjige. Predočite im izdanja najpopularnijih masonskih autora, a oni će vam reći kako nemaju vremena za čitanje – imaju previše posla. Pokažite im masonski časopis visoke reputacije i pitajte ih da se pretplate. Njihov odgovor će biti da to ne mogu da priušte, teška su vremena, a novca je malo.

Pa ipak, ovim ljudima ne nedostaje masonske ambicije, ali ta ambicija je pogrešno usmerena. Nisu željni znanja, ali su itekako željni položaja ili zvanja. Nemaju dovoljno vremena ni novca da potroše na masonske knjige, ali imaju sasvim dovoljno istih da potroše na sticanje masonskih stepenova.

Zadivljujuće je sa kakvom žudnjom se neki masoni, koji ne razumeju ni najjednostavnije osnove svog zanata, i koji apsolutno nisu uspeli da shvate značenje osnovnih simbola masonerije, hvataju za prazne počasti visokih zvanja. Majstor mason koji zna jako malo, ako išta uopšte zna, o stepenu Pomoćnika, čezne da bude vitez Templar. On ništa ne zna i ne očekuje da zna o istoriji Templara, niti kako su se i zašto ovi stari krstaši uključili u masonsko bratstvo. Njemu je najviša ambicija da nosi krst templara na grudima. Ako je ušao i Škotski Red, Loža Savršenstva ga neće zadovoljiti iako nudi materijale koji se mogu mesecima proučavati. Brzo bi se uzdizao po stepenima i ako upornim trudom dostigne vrhunac Reda i bude uzdignut na 33. stepen, malo je njih briga za bilo kakvo poznavanje organizacije Reda ili njenih uzvišenih učenja. On je dostigao svoju ambiciju i dozvoljeno mu je da nosi dvoglavog orla.

Ovi masoni se ne ističu znanjem koje poseduju, već značkama i odrenjem koje nose. Daće pedeset dolara za značku, ali neće dati ni pedeset centi za knjigu.

Ovakvi ljudi dosta štete Masoneriji. Oni se nazivaju trutovima. Ali su više od toga. Oni su ose, smrtonosni neprijatelji vrednih pčela. Daju loš primer mladim masonima – obeshrabruju razvoj masonske književnosti – teraju intelektualce, koji bi bili voljni da razvijaju masonsku nauku, na rad u drugim oblastima – postiskuju energiju naših pisaca – ponižavaju karakter spekulativne masonerije kao grane mentalne i moralne filozofije. Kada mladi Masoni vide ovakve ljude sa visokim činovima i položajima u Redu, koji su skoro jednako neupućeni kao i oni sami o principima masonerije i koji bi, ako bi ih pitali, na nju gledali samo kao na društvenu instituciju, ova braća bi prirodno došla do zaključka da tu nema ničeg vrednog u sistemu u kome najviše pozicije drže ljudi koji nemaju dublja saznanja o redu kome pripadaju.

Ne treba da pretpostavimo da će svaki Mason biti učeni mason ili da se od svakog iniciranog brata zahteva da se bavi proučavanjem masonske nauke i literature. Takva očekivanja bi bila suluda. Nije svaki čovek sposoban da primi istu količinu znanja. Red, kaže Papa, Red je prvi zakon neba i ovo priznaje, neki jesu, i moraju biti, bolji od drugih, bogatiji, mudriji…

Sve za šta se ja zalažem je da kada kandidat uđe u okrilje masonerije treba da oseti da tu postoji nešto više od pukih znakova i stepenova i da bi trebao da se potrudi svim svojim sposobnostima da dostigne znanje tog nečeg višeg. Ne bi trebalo da traži unapređenje na viši stepen ukoliko nije razumeo niže, niti da prihvata višu funkciju ukoliko prethodno nije sa stekao masonsko znanje na nižim dužnostima. Jednom sam poznavao brata čija pohlepa je bila toliko velika da ga je vodila kroz sve nivoe od Nadzornika njegove lože do Velikog Majstora, koji za sve to vreme nije pročitao nijednu masonsku knjigu niti je težio tome da razume bar jedan simbol. Za godine njegovog majstorstva uvek je nalazio izgovore za svoje izostanke iz Lože onim večerima kada su trebale da se dodeljuju diplome. Ipak, uz pomoć ličnih i društvenih uticaja, uspeo je da se izdigne na čin viši od svih koji su po masonskom znanju bili daleko iznad njega. Zaista su bili daleko iznad njega, jer su oni znali nešto, a on nije znao ništa. Da je samo ostao u pozadini, niko se ne bi žalio. Međutim, s obzirom da je bio tu gde jeste, tragajući za pozicijom, nije imao pravo da ne zna. Njegova pretpostavka da to može tako je bila njegov prekršaj.

Još neverovatniji primer je sledeći: pre nekoliko godina dok sam uređivao masonski časopis, primio sam pismo od Velikog oficira za obrazovanje iz određene Velike Lože koji je bio pretplatnik, ali želi da otkaže svoju pretplatu. Navodeći svoj razlog rekao je (gledam u kopiju pisma): „…iako radovi sadrže dosta vrednih informacija, ja nemam vremena da čitam, jer ću celu predstojeću godinu posvetiti podučavanju.“ Ne mogu ni da zamislim kakav je učitelj bio takav čovek niti kakve je studente imao.

Ovaj članak je duži nego što sam nameravao, ali osećam važnost ove teme. U Sjedinjenim Američkim Državama postoji više od četiristotine hiljada masona. Koliko od njih čita? Jedna polovina ili jedna desetina? Da bar jedna četvrtina ovih ljudi koji su u Redu bar malo čita o njemu, a da ne zavise samo od znanja na osnovu poseta Loži, imali bi uzvišeniju predstavu o njegovom karakteru. Istraživači bi bili podstaknuti da raspravljaju o njegovim principima i da javnosti iznose svoje zaključke, a dobar masonski časopis bi uživao prosperitet.

Danas je tako malo masona koji čitaju. Masonske knjige jedva da mogu otplatiti troškove štampe, dok autori ne dobijaju skoro ništa. Masonski časopisi se iz godine u godinu prenose u književnu akademiju gde se deponuju ostaci ugašenih časopisa, a najgore od svega je što masonerija podnosi najteže udarce.

Mason koji čita, koliko god to bilo, makar i samo stranice mesečnog časopisa za koji se pretplatio, dobiće nove poglede na Instituciju i uživaće u tim pogledima. Masoni koji ne čitaju neće znati ništa o unutrašnjim lepotama Spekulativne Masonerije i biće zadovoljni svojim mišljenjem da je to nešto poput ,,Čudne Družine’’ ili ,,Reda vitezova Pitije’’, samo možda malo starije. Takav mason mora biti ravnodušan jer nije postavio temelj za svoj rad.

Ukoliko se ova ravnodušnost ne suzbije i umesto toga počne da se širi, rezultati su dovoljno očigledni. Slobodno zidarstvo mora sići sa svoje pozicije koju se trudilo da očuva kroz trud svojih učenjaka i Loža, umesto da postane izvor spekulativne i filozofske misli, postaće samo obični društveni klub ili obično društvo iz koristi. S obzirom na puno konkurencije u tom polju, borba da opstane će biti teška.

Krajnji uspeh Masonerije zavisiće od inteligencije njenih učenika.

(objavljeno 1875. od strane Majstora Masona)

Prevod: Milica Grba Mojsilović


Source link

Možda vam se svidi

More From Author

+ There are no comments

Add yours